Kako je Rastko Nemanjić postao Sveti Sava?

by Aleksandra

Zvanično prvi arhiepiskop samostalne (autokefalne) Srpske pravoslavne crkve… najmlađi sin jednog od najznačajnijih vladara iz dinastije Nemanjića, velikog župana Stefana Nemanje… iguman srpskog manastira Studenica… monah u manastiru Hilandar na Svetoj Gori… brat prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog… ali i još mnogo toga beleži istorija da je bio samo jedan čovek… Rastko Nemanjić, potonji Sveti Sava.

Rastko Nemanjić – biografija

Nije poznat tačan datum rođenja trećeg sina Ane i Stefana Nemanje Prvog, začetnika dinastije Nemanjić, ali se pretpostavlja da se to zbilo oko 1175. godine.

Čini se da je od malih nogu Rastko bio mnogo više okrenut veri i onozemaljskom, te se nije baš mnogo interesovao za zemne stvari, koje su prolazne. Iz dela njegovog biografa, starca Teodosija se da razumeti da je mlađani princ itekako bio rado viđen i među dvoranima i među narodom, jer je bio bogougodan, miran i pun ljubavi za sve.

U doba kada je veliki župan gradio svoju zadužbinu, manastir Studenicu, u kome je izrazio volju i da počiva nakon smrti, mladi princ je imao prilike da boravi na tom mestu i bude u dodiru sa brojnim monasima. Upravo tada je od njih i čuo prvi put za Svetu Goru, koja se nalazi na teritoriji Grčke. Nekako baš u to vreme je, kako se pretpostavlja njemu i došla na um ideja da poseti to mesto, ali je dobro znao da to neće biti pod blagoslovom njegovih roditelja.

Iako je zabeleženo da je oko 2 godine vladao Zahumljem, shvatio je Rastko Nemanjić da to nije ono što mu je Bog odredio da čini u ovom životu.

Preuzeto sa SAJTA

Ideja koja se rodila u njegovim mislima o poseti Svetoj Gori, nije ga napuštala. Kada je na dvoru Nemanjića bila organizovana jedna od proslava, kojoj su prisustvovali i ruski monasi, gle čuda, baš sa Svete Gore, Rastko je doneo odluku koja će promeniti ne samo njegov i život članova porodice Nemanjić, nego i istoriju Srpske pravoslavne crkve i cele Srbije.

Krenuo je sa ruskim monasima putem koje mu je pokazalo njegovo unutrašnje biće i uspeo da stigne do ruskog manastira, posvećenog Svetom Pantelejmonu, kad su stigli vojnici njegovog oca. Međutim, Rastko nije odustao od svog nauma i uspeo je da se u tom ruskom manastiru zamonaši, te tako nije bilo razloga da se kao nekadašnji srpski princ sa Svete Gore vrati u svoju zemlju.

Boravio je monah Sava na Svetoj Gori i obavljao sve iste poslove kao i drugi monasi, a nedugo nakon toga odlazi u svetogorski manastir Vatoped. Ostao je upamćen, pored ostalog i po tome što je sve materijalno, što je dobio od svojih roditelja, darovao upravo ovom manastiru i tamo sazidao čak tri crkve.

Imao je značajan uticaj i na odluku velikog župana Stefana Nemanje da se zamonaši, pa se vrlo brzo pošto je ustupio presto svom sinu Stefanu, nekadašnji vladar povukao u svoju zadužbinu, manastir Studenicu, posle čega napušta Srbiju i odlazi kod svog najmlađeg sina na Svetu Goru.

Manastir Hilandar na Svetoj Gori

Nekada srpski princ, a tada monah Sava je i na Svetoj Gori davao sve od sebe da pomogne, pa je tako i dobio molbu od igumana manastira Vatoped da ode u Carigrad, kako bi od tadašnjeg cara Aleksija Trećeg iz dinastije Anđela tražio dopuštenje da bude izvršena obnova svetogorskih manastira.

Krajem 1197. godine je Sava od vizantijskog cara dobio povelju, kojom se manastiru Vatoped dozvoljava da vrši obnovu zapuštenih manastira na Svetoj Gori. Među tim manastirima se nalazio i Helandarion, današnji Hilandar.

Prema zvaničnim podacima, obnova ove, sada srpske svetinje je počela 1198. godine.

Upravo te godine su dva srpska monaha, Simeon i Sava, poslali molbu vizantijskom caru da manastir Helandarion bude srpski manastir, a istovremeno organizovali i susret sa igumanima i viđenijim monasima Svete Gore, pa i od njih dobili saglasnost za to.

Povelja koju je vizantisjki car Aleksije III izdao je overena zvanično krajem 1198. godine i od tada počinje obnova srpskog manastira na Svetoj Gori.

Nedugo nakon toga, 1199. godine je pomenuti vizantisjki car izdao još jednu povelju, kojom se srpskom manastiru dodeljuje i manastir Zig, koji je u to doba bio potpunoi pust.

Budući da je bio izuzetno mlad, te da je imao tek oko 24 – 24 godine u doba osnivanja manastira, Sava nije mogao da bude izabran za igumana, jer se po pravilu za tu poziciju uvek biraju stariji monasi, pa je na čelu Hilandara bio monah Metodije.

Istorija beleži da je monah Simeon preminuo na Svetoj Gori, u svojoj zadužbini, 13. februara 1200. godine, a da je u samrtnom času pored njega bio njegov najmlađi sin, monah Sava Nemanjić.

Samostalnost Srpske pravoslavne crkve

Nakon smrti Simeona Nemanjića, njegovi sinovi u Srbiji, nisu mogli da skriju sukob, koji je tinjao godinama. Činjenica da je presto dodeljen mlađem, Stefanu je umnogome na to uticala. A sve to je itekako imalo uticaja i na njihovog najmlađeg brata, dok je celokupna situacija u zemlji u to doba bila izuzetno teška, pošto je besneo građanski rat.

Mada je bio fizički daleko i od svoje braće i od svog naroda, monah Sava je shvatio da ipak mora nešto da uradi, kako bi pomirio zavađenu braću i učinio da građanski rat, koji je u top doba bio u jeku u zemlji, konačno prestane. Baš nekako u to vreme je od braće i dobio poruku, tačnije molbu da telo njihovog pokojnog oca prenese iz tuđine u njegovu otadžbinu.

I danas je grob velikog župana Stefana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona u manastiru Studenica. A njegov najmlađi sin je posle prenosa očevog tela, u tom manastiru ostao da službuje kao arhimandrit.

U to doba je nastao i čuveni Studenički tipik, u kome je Sava pokušao da po ugledu na Hilandarski tipik, navede kako bi monasi trebalo da žive i postupaju. U tipik je uneo i svoje delo Žitije Svetog Simeona, što se zvanično smatra prvim sačuvanim žitijem, koje je napisao Srbin.

Pošto je tadašnji vladar Srbije smatrao da je dobro da zatraži krunu od pape, Sava nikako sa tim nije mogao da se saglasi, te ja napustio Srbiju. Srećom, rasprava među braćom je u doglednom vremenskom epriodu uspešno okončana, te Sava dobija saglasnost od velikog župana Stefana da od vaseljenskog patrijarha i nikejskog cara zatraži dozvolu da Srpska pravoslavna crkva postane samostalna.

Nije sigurno kada tačno, ali sačuvani podaci pokazuju da je u periodu između početka januara i kraja avgusta 1219. godine upravo Sava Nemanjić rukopoložen za prvog arhiepiskopa tada samostalne Srpske pravoslavne crkve.

Po povratku iz Nikeje, Sava odlazi u Solun, te boravi u manastiru Filokal. Upravo tamo završava jedinstveni zbornik kako crkvenih propisa, tako i građanskih i objavljuje svoje čuveno delo Zakonopravilo, poznato i pod nazivima Krmčija i Nomokanon.

Po povratku u Srbiju, Sava organizuje rad crkve, te u manastir Žiča smešta sedište arhiepiskopije. Podaci pokazuju da je u sastavu tadašnje arhiepiskopije ostalo nekoliko starih episkopija, a da je arhiepiskop Sava osnovao 8 novih i to: Žičku, Moravičku, Humsku, Budimljansku, Zetsku, Hvostansku, Topličku i Dabarsku.

Sveti Sava slava

Monah Sava Nemanjić je preminuo 14. januara 1236. godine u Bugarskoj, dok se vraćao iz Jerusalima. Sahranjen je bio u gradu Trnovu, ali je kralj Stefan Vladislav, sin njegovog brata Stefana Prvovenčanog uspeo da izdesjtvuje od svog tasta, tadašnjeg bugarskog kralja Ivana Asena Drugog, da telo njegovog strica bude preneto u Srbiju i to godinu dana nakon smrti.

Sava Nemanjić je sahranjen u zadužbini Stefana Vladislava, manastiru Mileševi i tamo je počivao sve do 1594. godine, kada su 27. aprila, po nalogu Sinan paše spaljene na današnjem Vračarskom brdu njegove mošti, a na kome je kasnije podignut hram Svetog Save.

Upravo datum smrti Svetog Save se uzima za datum slave koja se u mnogim školama širom naše zemlje i Republike Srpske proslavlja kao školska slava.

Sveti Sava himna

Budući da se radi o izuzetno interesantnoj temi, te da je ona odlično obrađena u tekstu, koji možete pročitati OVDE, nećemo se baviti time ko je autor svetosavske himne, već ćemo navesti samo kako glase njeni stihovi:

Uskliknimo s ljubavlju
svetitelju Savi
Srpske crkve i škole –
svetiteljskoj glavi.
Tamo venci, tamo slava,
gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
pesmu i utrojte!

Blagodarna Srbijo,
puna si ljubavi
prema svome pastiru
svetitelju Savi.
Celo srpstvo slavi slavu
svoga oca Svetog Savu.

Pojte mu Srbi,
pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava.
Sa svih strana svi Srbi
s mora i Dunava,
nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte:
Savu srpsku slavu,
Pred prestolom Tvorca!

Da se srpska sva srca
S tobom ujedine,
sunce mira, ljubavi
da nam svima sine;
da živimo svi u slozi,
Sveti Savo ti pomozi,
počuj glas svog roda
srpskoga naroda!

Zdravo Sreme, Banate
i Srbijo Stara,

Ravanice čuvaj nam
telo kneza Lazara;
Crna Goro, sestro mila,
zdravo i ti s nama bila,
da slavimo slavu
Svetog Oca Savu.

Mileševo slavi se
telom Svetog Save
koga slave svi Srbi
s obe strane Save;
Sinan – paša vatru pali
telo Svetog Save spali,
al’ ne spali slave,
niti spomen Save.

Pet vekova Srbin je
u ropstvu čamio,
svetitelja Save
ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
i za njih se Bogu moli.
Pojte mu Srbi,
pesmu i utrojte!

PREPORUČUJEMO

1 komentara

PRIČE SA SVETE GORE - PRVI DEO - Grčki kutak 16. oktobra 2019. - 10:09

[…] izgradio Georgije Helandaris. Manastir Hilandar, su obnovili i osnovali 1198. godine Sveti Simeon i Sveti Sava, bivši veliki župan Stefan Nemanja i njegov najmlađi sin Rastko, kada je Ukazom Vizantijskog […]

Reply

Leave a Comment