Kažu da čovek snuje, a Bog odlučuje… U želji da približim mnogim Srbima neke teme o Grčkoj, koje su donekle nepoznanica kod nas i igrom slučaja, ugledah komentar jedne gospođe o njenom grčkom poreklu… Ko bi i slutio da će mi ta jedna poruka pružiti mogućnost da podelim ovaj sjajan tekst o čak tri velikana… čuvenom grčkom piscu Nikosu Kazantzakisu… Jorgosu Zorbasu, po ugledu na koga je nastao lik Aleksisa Zorbasa… Srpskom Grku Zorbi, sjajnom glumcu Desimiru Stanojeviću, koji u beogradskom Pozorištu na Terazijama uspeva na brilijantan način da dočara pravog Grka Zorbu.
Piše: Nada Stanojević
Bilo gde u svetu na pomen imena Zorba ima se asocijacija na slavnog Grka, koga je pisac Nikos Kazanzakis (Νίκος Καζαντζάκης) opisao u knjizi Doživljaji Aleksisa Zorbasa. Mihalis Kakojanis (Μιχάλης Κακογιάννης) je 1964. godine kao scenarista, producent i režiser ovekovečio slavnog Grka.
Tvorac romana o Zorbi
Čuveni grčki pisac, ali i pesnik, Nikos Kazantzakis je upravo zaslužan zato što je Grk Zorba postao tako popularan… smatra se da je on jedan od najviše prevođenih, a ujedno i izuzetno značajnih grčkih književnika. Poznato je da je čak tri puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, a postoji podatak i da ga je jednom od tih prilika pretekao Alber Kami za samo 2 glasa.
Kazanzakis je rođen na Kritu, u gradu u Iraklion. Život ga je vodio, nakon završenog fakulteta, kroz mnoge zemlje Evrope i Azije. Događaj iz 1917. godine, kada je zajedno sa Zorbom pokušavao da pokrene posao na Kritu, promenio mu je život. Njegove reči, gde Zorbu svrstava rame uz rame sa čuvenim filozofima zapisao je ovako: “U mom životu najviše dobra su mi doneli putovanja i snovi; među ljudima, malo je onih koji su pomogli moju borbu; ako bih ipak želeo da istaknem one koji su ostavili najdublji trag u mojoj duši, onda su to trojica ili četvorica: Homer, Bergson, Niče i Zorbas.”
U sam osvit Drugog svetskog rata, dok je boravio na ostrvu Egina sa svojom suprugom Eleni, Kazantzakis je vreme provodio pišući jedno od kasnije, njegovih najpoznatijih dela Doživljaji Aleksisa Zorbasa. Na taj način je načinio omaž svom dobrom prijatelju, Jorgosu Zorbasu, koji je u to doba preminuo.
Prijateljstvo Zorbasa i pisca
Još od 1917. godine su njih dvojica drugovali, kada su pokušali da rade zajedno… samo dve godine nakon toga su, opet zajedno bili u Rusiji i spašavali piščeve sunarodnike. Dosta toga ih je vezivalo…
A kasnije je njegov prijatelj boravio u Srbiji, gde je radio kao rudar… zanimljivo je da postoje i brojna pisma, koje je Jorgos Zorbas slao svom prijatelju, a iz kojih se može primetiti da je osim u radu, voleo da uživa i sa ženama. Postoje indicije da se puno puta ženio, a u pismima sa početka 1923. godine čak navodi da se do tog doba četiri puta oženio.
Ko je bio Zorba?
Ono što se dalje o Zorbasu zna, jeste da je život okončao u gradu Skoplju, gde je i sahranjen, 1941. godine.
Jorgos Zorbas je rođen 1865. godine u selu, koje je tridesetak kilometara udaljeno od Katerinija, na obroncima planine Olimp.
Istražujući život svog zemljaka, poznati grčki etnolog Nikolaos Sormas (Νικόλαος Σόρμας) beleži da je Zorbas u mladosti bio drvoseča, te se bavio sviranjem na tamburi. Krupan i naočit, kako ga opisuje Kazanzakis, Zorbas je mukotrpno zarađeni novac zimi trošio po mehanama Kozanija i okoline, gde je i izučio boemske marifetluke. Tumarajući Grčkom, obreo se na Halkidikiju i zaposlio u livnici izvesnog Joanisa Ksilkunisa (Γιάννης Καλκούνης) . Gazdina ćerka, lepa Jelena nije mogla takvom momku da odoli. Tajno se venčala sa njim i izrodila mu dvanaestoro dece, od kojih je sedmoro doživelo duboku starost.
Njegov susret sa Kazanzakisom načinio ga je svetski poznatim Grkom. Mudar, veseo, gledao je na život kao na nešto što treba koristiti slobodno i smelo.
Voleo je žene, pa se i ženio više puta. Usrećiti ženu za njega je bila životna obaveza.
Nakon zajedničkog događaja na Kritu 1922. godine, odlazi sa desetogodišnjom ćerkom u Kraljevinu Jugoslaviju.
U periodu od 1922. do 1930. godine boravio je Srbiji u Nišu, radeći u rudniku u Jelašnici, 10 km udaljenom od centra grada, a kasnije odlazi put Skoplja.
Upravo je u Skoplju i umro, 16. septembra 1941. godine i sahranjen je na groblju Vodno, a nakon 13 godina, odnosno 1954. godine zbog promene urbanističkog plana u ta doba, zemni ostaci Jorgosa Zorbasa bivaju preneti na groblje Butel, blizu Skoplja.
Dnevni list „Politika“ je o ovom čuvenom Grku, koji je u određenom periodu svog života imao veze i sa Srbijom, pisao: Jorgos se u Skoplju obreo 1930. godine u vreme kad je grad doživljavao istinski procvat. Tu je Zorbas bio na glasu kao veliki boem i veseljak, kao čovek koji je čašćavao znane i neznane u poznatim kafanama. Udovica Ljuba, koju pominje Kazanzakis, stvarno je postojala i bila je dvadesetak godina mlađa od temperamentnog Grka. Naknadno će biti utvrđeno da je Zorbas umro u Skoplju 1941. godine, najverovatnije od srčanog udara, te da su se njegovi potomci pobrinuli za pristojan izgled njegovog “večnog doma.
A jedan od potomaka Jorgosa Zorbasa je Pavlos Sidiropulos (Παύλος Σιδηρόπουλος), koji je ostao upamćen i po tome što se trudio da u svojim pesmama, primarno usmerenim na rok muziku, koristi grčki, a ne engleski jezik, kao što je u to doba bilo moderno.
Potomci Zorbe i danas žive u Beogradu. Unuka Ana sa suprugom i ćerkom bila je na premijeri filma u Beogradu. Nažalost ona više nije među živima, ali njena ćerka, praunuka Zorbina, Katarina Gajger i danas živi u Beogradu. Sa ocem je bila gost na predstavi Grk Zorba, beogradskog Pozorišta na Terazijama, u kojoj je briljirao čuveni Desimir Stanojević.
Još malo o Kazantzakisu…
Da se vratimo piscu Kazanzakisu… Nakon izdavanja knjige o Zorbi izmakla mu je Nobelova nagrada i te godine dodeljena Kamiju, koji je imao samo dva glasa više.
Život je nastavio daleko od Krita sa večnom željom da mu se vrati. Kraj života ga je stigao u Nemačkoj. Njegovi posmrtni ostaci su 03. novembra 1957. godine kopnenim putem otpremljeni za Atinu, ali je crkva iskoristila sve da ne dozvoli sahranu velikog pisca na groblju Atine. Njegov kovčeg je prosleđen na Krit.
Razlog za to treba tražiti u delu Askezi, na prvom mestu, zbog koga je praktično progonjen, jer je iskazao svoja ateistička uverenja. Njegovi romani Poslednje iskušenje i Kapetan Mihalis su stavljeni na Index librorum prohibitorum – zabranjenu listu, 1954. godine. Zabeleženo je i da je tada napisao: „Komisiji za Index u Vatikanu uputio sam telegrafski Tertulijanovu rečenicu Ad tuum, Domine, tribunal appello (Na tvoj se sud, Gospode, pozivam). Upućujem istu rečenicu i pravoslavnoj crkvi: Στο δικαστήριό σου ασκώ έφεση, ω Kύριε! i dodajem ovo svim našim felama mitropolita i despota: Vi ste me prokleli, a ja vas blagosiljam! Želim da vaša savest bude jednako čista kao moja, da budete jednako moralni i religiozni kao što sam to ja.“
Kazantzakis konačno na svom Kritu
Krit ga je dočekao sa svim počastima koje pripadaju velikanima. Luka u Iraklionu bila je premala da primi sve one koju su želeli da se poklone senima njihovog pisca.
Sahranjen je veliki Nikos Kazantzakis na brdašcetu u glavnom gradu Krita Iraklionu, unutar stare tvrđave. Brdo dominira celim gradom, vidi se iz svih uglova. Na spomeniku nije upisano ime, a njime dominira veliki drveni krst i ploča na kojoj su na grčkom uklesane reči koje je preuzeo od velikog Zorbe:
Ne nadam se ničemu. Ne bojim se ničega. Slobodan sam!
Ponovno druženje Kazantzakisa i srpskog Grka Zorbe
Putovanje na Krit planirali smo više godina. Cilj nisu bile prelepe plaže, stara kultura, Minojska civilizacija… već duh druženja dva prijatelja, Kazancakisa i Zorbe.
Svako selo na obali mora ima i svog imenjaka tu, na obroncima brda. Uske strme uličice, skrivene od mora zbog mnogih koji su hteli da ih osvoje. Ne tako davno, tek šezdesetih godina dvadesetog veka, Krićani su se turistički spustili na more. Pojedine plaže, pored peska imaju i vulkanske stene, koje talasi biju hiljadama godina, ali im ne mogu ništa.
Naša avantura poče, baš tu u Hersonisosu, mestašu nadomak Irakliona. Nađosmo taksistu… na našu sreću, Krićani se služe engleskim jezikom i u kafanicama, radnjicama, taksijima. I naš taksista nas razume, ali nas čudno odgleda kad mu rekosmo da nas vozi na grob Nikosa Kazancakisa. Ko još i malo normalan usred turističke sezone odlazi na grob, a da mu nije neki rođak. Mi smo se osećali tako baš kao da smo mu rođaci.
Predhodne godine posetismo Olimpk Bič i opet taksijem obiđosmo selo Zorbe. Grčko selo na obroncima Olimpa bez ijednog traga o postojanju ovog Grka u tom delu Grčke. Rodna kuća mu je srušena i ne postoji baš ništa što bi bilo obeležje čuvenog Zorbe. U Olimpik Biču sam čak čula, od meštana da je Zorba izmišljen lik, nebitan i da nije vredan ni da se za potrebe turista napravi ni razglednica sa njegovim imenom.
Da se vratim na Krit… Konverzacija u taksiju započe sa pitanjem šta ćemo mi na grobu? Put dugačak, za objašnjenje je imalo vremena.
Knjiga Kazancakisa o Zorbi zaokupljala nas je dugo. Ljubav prema literatuti, uz to kad jedan glumac ima želju da na sceni zaigra baš tog Zorbu (moj muž) i igra ga već 9 godina, ova poseta grobu je neizbežna. Taksista, zadivljen pričom i željom da se njegov sugrađanin tako visoko kotira u našim srcima, odveze nas do samog brdašceta. Dade nam telefon da ga pozovemo kad završimo posetu, da nas vrati u hotel.
Usput nas je provozao kroz ceo Iraklion da nam pokaže i ostale istorijske znamenitosti grada. Nikada boljeg vodiča nismo imali.
Utisak sa groba ostaje za navek. Zaravan na brdašcetu, oivičen zelenim rastinjem i ogradom dominira gradom. Iraklion je na dlanu, more i pučina. A on, Kazancakis, na visini da ga svi vide iz svih delova grada. Na grobu obična ploča, bez imena, sa velikim drvenim krstom i tekstom na grčkom.
Naše putovanje završi se na skopskom groblju Butel, gde položismo cveće neumornom Zorbi.
Ceo svet je Zorbino imeo iskoristio kao brend. Hoteli, plaže, jela dobiše ime po njemu. Za sve je GRK, za neke GRKE SRBIN, a za SRBE CINCARIN I GRK.
ZA MENE mudrac, filozof sa životnom filozofijom koja se ne može naučiti ni na jednom fakultetu.
Ako imate sreću pronaćićete knjigu na Limundu. Ni jedna kuća od 1969. godine nije štampala novo izdanje. Staro izdanje štampalo je Sarajevo i Zagreb. Toliko o „našem“ Zorbi.
