Ivanova Nea Plagia 90… i neke

by Aleksandra

Kada neko napiše ovako sjajan tekst, a neko drugi ovako sjajan uvod za taj tekst, onda je suvišno dodavati bilo šta…

Ovaj tekst poslao mi je moj prijatelj Ivan Uljarević. Malo je reći da sam „ostala bez teksta“ nakon što sam ga detaljno i sa pažnjom pročitala. Moj je utisak da sam to vreme doživela zajedno sa njim, da je svojom divnom pričom svima koji su intenzivno posećivali, tada još nedovoljno razvijena i popularna, grčka letovališta, probudio sećanja…

Ono što još uvek i posle svih tih godina postoji u Plagiji jeste luna park, jeste benzinska pumpa na ulazu sa leve strane, bez tog simpatičnog deke doduše sada, jeste ona dobrodošlica kojom Grci dočekuju svoje goste, naročito svoje prijatelje iz Srbije, koji kad jednom osete „dah i duh“ Nea Plagije dolaze ponovo…. Porasla je Nea Plagija od tada, razvila se i sada je baš pravo turističko mesto sa bogatom ponudom.

Hvala Ivane. Dobrodošli u Nea Plagiju!

Autor: Ivan Uljarević, uz nesebičnu pomoć Ivane Antić

Avgust 1990. negde pred zoru. Starom “peglicom”, na čijem je zadnjem sedištu spavalo jednogodišnje dete, a na krovu prepun pak – treger, sa suprugom pored sebe, vozim kroz Grčku. Moram proći kroz centar Soluna. Ulica – Egnatia. To je jedini put za Halkidiki.

Obilaznica još nije ni u planovima. Grad skoro prazan. Nigde one guzve, one škripe guma na semaforima zbog vrelog asfalta, nigde taksista koji voze svoje plavo – bele auttomobile i rukom pokazuju pravac kojim idu, sve nadajući se da će nekako, usput, nakupiti četvoro putnika i uključiti sva četiri taksimetra, koliko je većina imala.

Već na samom izlazu iz Soluna, na uzbrdici prema Halkidikiju, prvi, kasnije će se pokazati i jedini putokaz! Nea Moudania. Na dva jezika. Grčki naziv i engleski. Smer – pravo.

Peglica ide polako, ali, nigde više nikakvog skretanja! Oko puta su samo njive. I maslinjaci. Nigde čoveka da sretneš, retko koji automobil da prođe. Još je mrak. Ja ne znam ni gde se nalazim, ni gde idem. Ni kuda da skrenem. A odredište je – Nea Plagia.

Pojavljuje se mala, plava tabla, sa žutim slovima. Piše, Sozopoli – desno. Ali desno je neki uzan put, ivice se ne vide od rastinja, žbunja…..

Ne, ne skrećem, nastavljam pravo.

Vozeći tako, sa desne strane puta, primetim stari, olupani kamionet. Pored njega stoji čovek, očigledno nadgleda i kontroliše noćno navodnjavanje… Nemam izbora. Moram da stanem, da ga pitam, gde da se isključim sa puta, gde je Nea Plagia?

Na engleskom mu nazovem dobro jutro. Razume, ali ne govori. Klimne glavom, shvatam da ćemo se tesko sporazumeti. Ali, vidim da želi da mi se nađe u neprilici. Pitam…. Nea Plagia? 

Plagia – upitno ponavlja, okreće se meni leđima i rukom pokazuje ka moru, preko kukuruza!? 

Put, kojim putem, počinjem srpski, jer mu je očigledno svejedno na kom ću jeziku postaviti pitanje. Ljubazno se nasmeši, nesto priča, objašnjava, ali, govori i brzo i meni nejasno. Shvata da ga ne razumem, poziva me da pođem za njim i seda u svoj kamionet. Sedam i ja u peglicu, zbunjen, začuđen njegovom ljubaznošću i spremnošću da mi pomogne.

– Ivane, gde nas vodi ovaj čovek, gde ćemo po ovom zemljanom putu, kroz kukuruze? – postavlja pitanje moja žena, a oseća joj se strah u glasu.

– Hoće da nas odvede u Plagiju, tako mi je objasnio. Ne brini, čini mi se da sam jači od njega – odgovaram i krećem da ga pratim, a u mislima mi je ćerkica koja spava pozadi. 

Posle kraće vožnje, izlazimo na asfalt. On staje, izlazi iz kamioneta i pokazuje mi….samo pravo. Tamo je Plagia. 

Zahvaljujem mu i krećem dalje. Smejem se tiho i pomišljam…. Božeeeee, u koju ja zabit idem na letovanje! Kako ću se u povratku vratiti na autoput?

I posle par minuta vožnje, opet mala, plava tabla, opet žuta slova. NEA PLAGIA

Na samom ulazu u još uspavano mesto, neobičan prizor. Ulica vodi desno, pa odmah levo. U samoj krivini, benzinska pumpa! Kao u američkom filmu. Prašina prekriva i ona dva stara, plava aparata za točenje goriva i onu baraku i jednu plastičnu stolicu, a meni se učinilo i onog starca koji tu sedi i čeka mušteriju.

Stajem. Imam vremena. Došao sam rano. Čiča ustaje, uključuje aparat, sipa mi benzin i krpom briše onih par kapi koje je prosuo po rezervoaru! Začuđen sam tim gestom. Nisam navikao na takvu pažnju.

Idem dalje, ulicom koja je betonirana. Nema asfalta. Pred kraj ulice, vec blizu samog šetalista i plaže, sa leve strane, zgrada. Apartmani. Stigli smo!

Zgrada lepa, čista, uredna. Jedan stariji čovek, kasnije će se ispostaviti da je vlasnik, već čisti okolo. Ispod zgrade, napravljena mesta za automobile gostiju. Upoznajem se s njim, želi mi dobrodošlicu. Ali, mi želimo da što pre vidimo plažu, more… Odlazimo do šetalista. Gazimo po betonskim pločama, koje u jednom momentu prestaju. Prilazimo malom luna parku. U pesku. Tu je par ljuljaški, mali tobogan za decu, par igračaka kao u svakom takvom zabavištu i, naravno, panoramski točak, predviđen, opet, za decu. Meni se tada učinilo da ni Prater u Beču nema veći, koliko sam bio iznenađen što u ovakvom malom, turističkom mestu, ljudi toliko misle i na decu i na njihovu zabavu. 

Plaža, peskovita. Od momenta gde se kroči na pesak, pa do vode, preko dvadeset metara. Čisto. Uredno. Istina, nigde drveta, nigde palme, nigde masline, nigde hladovine. Ali, zar nismo ovde došli zbog mora i sunca?  Malo dalje, vidim jednog crnog kuždravog momka, koji otvara prodavnicu. Vredno čisti, nosi kutije sa robom, priprema se za današnju trgovinu. Piše – “PAVLOS 2”. Ooo, pomislih, mlad dečko, a već otvara drugu radnju. (Danas Pavlos vise nije mlad momak, vec podebeo Grk, srednjih godina, koji i dalje drži radnju na istom mestu). I čestitam mu na tome.

Nedaleko od luna parka i Pavlosove radnje, prema moru, na sred plaže, blago udubljenje u vidu kanala. Pogledam niz ulicu i prestravim se. Nije valjda da tu kanalizacija ide u more??? E, nije! To je samo put kojim kiša, koju sam svega dva puta, za sve godine kad sam letovao u Plagiji doživeo, ode u more. Danas je to lepo uređen, izbetoniran kanal, čist i uredan, sa lepim, drvenim mostićem na plaži, ukras i plaže i tog dela mesta. 

Prvi dan na plaži je nešto što će mi ostati u sećanju do kraja zivota. Bio sam mlad, željan i dokazivanja i plivanja i ronjenja….

Skočim u vodu, zaplivam, ali, kolena dodiruju dno! Plićak! Stanem, pogledam….oko mene deca! Sama, bez roditelja! Kao u bazenu. Veselju njihovom kraja nema! A ja na dvadeset metara od obale! Dobro, nastavim da koračam kroz more, nadajući se da ću naići na malo dublju vodu.  Po dnu, pesak. Kao persijski tepih. Ako stanem, osetim kako mi ribice grickaju pete. Čudan osećaj. Prijatan, ali, nedoživljen do tada. Pomislim, pa, za takvu uslugu čišćenja peta, ljudi plaćaju debelo! Krećem dalje. Voda mi je do grla! I, umesto da mi se dno izgubi pod nogama, prilazim novom plićaku! Voda mi je do struka ponovo! E, tu nastaje neverovatna situacija. Ako ima talasa, kupači dolaze na to mesto i uskaču u talase, deca ih preskaču, igraju se, raduju….. To je nesto prelepo. Tek posle tog spruda, počinje prava dubina, odatle pa na dalje je raj za plivače i ronioce, naročito. Od školjki do hobotnica. Ima svega. Osim đubreta, razbijenih flaša, starih guma, kanapa i svega onoga sto „krasi“ druga mora…..da ne navodim imena. Ovako čisto more, bistru vodu, prelepo dno, divnu plažu, ovoliko zadovoljstva i nama, odraslim, i deci naročito, nećemo nigde naći.

Večeri u Plagiji, tada, dok mesto jos nije bilo ni razvijeno ni popularno, bile su nešto posebno. Pamtim onih nekoliko taverni. Ljudi koji to drže i tamo rade, trudili su se i tada da vam pruže ne samo ono što očekujete, nego i više i lepše od toga.

Tih devedesetih godina, otvorile su se i prve radnjice. Sećam se, preko puta zgrade Jorgosa Flamuropulosa, gde sam ja, većinom odsedao, otvorila se radnja za prodaju garderobe. Magnet za žene. Naročito naše žene. Radnja lepa, svetla, prepuna a ipak ukusno aranžirana. Ispred radnje, naravno, mali sto sa dve stolice. Na jednoj, po ceo dan, sedela je vlasnica, ujedno i prodavačica. Žena koju smo svi u čudu gledali. Otmena, smirena, vrlo ljubazna, ali, odavala je utisak osobe koja ima na raspolaganju svo vreme ovoga sveta. Posebnu pažnju privlačila je njena kosa. Rekao bih da je bila plava, ali sva deca koja su je videla, a sa malo stida, moram reći i većina nas, Srba – turista, poredili smo njenu frizuru i boju kose sa girosom koji se priprema za pečenje. Kosa joj je bila uvijena u ogromnu punđu, boje, zaista, kao giros kad ga tek uhvati prvi plamen. Bila je atrakcija cele Plagije. 

Sledeći lokal od nje je, nećete verovati, ali za nas, u to vreme pravo čudo. Obična gvozđara! Naizgled obična, ali podsetiću vas, to je 1990. godina. Bili smo svi željni svih onih alata, ručnih dizalica, ključeva, gedora, raznoraznih kutija i svega onoga što se kod nas moglo naći retko i samo na buvljim pijacama.  Onako dokoni, na odmoru, uživali smo da odlazimo tamo i kasnije na plaži pričamo šta smo našli i koliko smo se cenkali sa simpatičnim prodavcem. Svako vreme ima i svoje običaje. Danas je to svima nama smešno možda, ali….eto, lepe uspomene su čak i takvi momenti.

U večernjim šetnjama nije se mogle stići do Flogite. To su tada bila dva potpuno razdvojena mesta. 

Ne bi ova priča bila kompletna kad ne bih pomenuo da je malo više, gore, pored crkvice, zaista prelepe u to vreme, bila samo jedna pekara. Danas, taj centar Plagije je zaista izuzetan. 

I za kraj ove priče, moram dati jednu anegdotu, čisto da pokažem koliko su Grci i Srbi bliski po mentalitetu.

Kada sam tih, devedesetih godina letovao u Plagiji, uglavnom sam odsedao u istoj zgradi, koja je imala kapacitet od skoro trideset apartmana. Na jedno dvesta metara od plaže. Nije daleko, a svi apartmani koji su gledali na more i plažu, mogli su to more i da vide. Jedne godine, pojavi se prvi komšija mome gazdi, Jorgosu Flamuropulosu i odluči da izgradi i on sličnu zgradu. Naravno, Jorgosu to nije bilo drago jer, bliži je obali, zatvoriće mu pogled….

Pokušao je Jorgos da se sa komšijom dogovori, da ga zamoli da bar malo odalji zgradu….

Nije uspeo, naravno. I moj gazda Jorgos odluči da svoje apartmane proda i ode iz Plagije. Naravno, zgradi koja je dobra, kvalitetna, uvek bukirana, donosila odličan prihod, počne da pada cena. Zbog pogleda, koga više nema. I vremenom, cena je padala, zgradu niko nije hteo da kupi, počele su čarke i sa komšijama. Ljuti Jorgos, ne nalazeći saborce u komšijama koji nisu hteli da se mešaju u konflikt, nađe grupu Roma i njima proda zgradu. Uzme para koliko su oni davali i – ode iz Plagije. 

Fotografije su vlasništvo ko-autora teksta Ivane Antić

PREPORUČUJEMO

Leave a Comment