Pad Konstantinopolja (Η Άλωση της Κωνσταντινούπολης) se zbio 29. maja 1453. godine.
Upravo se ovaj događaj smatra krajem postojanja Vizantijskog carstva, uprkos činjenici da su Trapezuntsko carstvo i despotovina Moreja postojali još nekoliko godina.
Dan kada je Konstantinopolj pao u osmanske ruke se u grčkoj narodnoj svesti može poistovetiti sa Kosovskim bojem za srpski narod.
Ovaj događaj je izuzetno značajan iz više razloga, a najpre zato što je omogućio osmanlijama da uspostave vlast nad Balkanom, te da kasnije napreduju i prema Evropi.
U to doba je Vizantijom vladao Konstantin XI Paleolog, poznat i kao Konstantin Dragaš. A na čelu Osmanskog carstva je bio sultan Mehmed II, poznat i kao Mehmed II Osvajač.
Neposredno pred početak napada, Konstantinopolj je branilo oko 7.000 vojnika. Ukupan broj stanovnika grada se procenjuje na oko 50.000, a uz njih su bili i stanovnici zapadnih kolonija, koje su pripadale gradu. Jedino je mala grupa, koju je činilo oko 700 Italijana ranije napustila grad.
Stanovništvo je neprekidno pomagalo kako je znalo i umelo, a mahom su popravljali bedeme.
U pomoć su pritekli i Mlečani, odnosno Đenovljani, kao i grčki monasi, Kiprani i drugi.
Tada poznati graditelj topova, Mađar Urban je prvo ponudio caru Konstantinu Dragašu topove. Ali kako Vizantija nije imala dovoljno novca, on se obratio suparničkoj strani i dobio čak 4 puta više novca od traženog. Taj top se smatrao pravim čudom za to doba i nalazio se na uzvišenju, između bedema koji su čuvali Konstantinopolj, a za koje se smatralo da su najslabija linija odbrane.
Uprkos takvom naoružanju, ipak se top nazvan “Vasilevs”, nije naročito dobro pokazao tokom borbi, pa je nakon šest nedelja prestao da bude korišćen. Mada o tome postoje i potpuno suprotni podaci.
Od početka 1453. godine je osmanska vojska iz celog carstva počela da se okuplja pred tadašnjom prestonicom, gradom Adrijanopoljem.
Ne zna se pouzdano koliko je osmanske vosjke učestvovalo u napadu na Carigrad, ali se smatra da ih je bilo između 150 i 200.000. Oko 20.000 vojnika su bili janičari, koji su činila deca iz hriščćanskih porodica, odvedena u ropstvo surovim Dankom u krvi.
Postoje sporenja i oko veličine osmanske flote, a brojke se kreću u rasponu od 250 do 480 brodova.
Na Vaskršnji Ponedeljak te godine, 2 aprila su osmanske snage stigle pred Konstantinopolj i polako, ali sigurno počele da stežu obruč oko njega.
Najpre je sultan Mehmed II pozvao sve stanovnike Konstantinopolja da se predaju, nudivši im zauzvrat bezbednost, kako u fizičkom, tako i u imovinskom smislu. Vizanstijskom caru, Konstantinu XI Paleologu je ponudio da dobrovoljno preda grad, posle čega bi mu bilo omogućeno da upravlja prestonicom Morejske despotovine, gradom Mistra.
Na celokupnu sultanovu ponudu, Konstantin Dragaš je odgovorio:
Predaja grada nije niti moje lično pravo, niti pravo bilo kog pojedinca koji u njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj život!
Ubrzo pošto je odgovor prosleđen sultanu, Konstantinopolj je napadnut.
Sve ono što bi osmanske snage razrušile u toku dana, požrtvovani stanovnici grada su popravljali tokom noći. I tako za sve vreme opsade Carigrada.
U noći 18. aprila je izveden prvi jači juriš na bedeme Konstantinopolja. Pod vođstvom đenovljanskog vojskovođe, Đovanija Đustinijanija Longa, koga je car Konstantin Dragaš postavio za vrhovnog vođu vizantijskih snaga tokom opsade grada, taj napad je sa uspehom odbijen.
Na dan 20. aprila su jedan grčki brod sa namirnicama za stanovnike grada i 3 đenovljanska pokušali da dostave namirnice. Uprkos suprotstavljanju osmanske flote, pod vođstvom poturčenog Bugarina, uspeli su da stignu do zidina, što je u velikoj meri poboljšalo moral i vojnicima i stanovnicima Cargrada.
Sultan je shvatio da borbu mora da ojača i na moru, pa ne mogavši drugačije, odlučuje da preko kopna “prenese” brodove do Zlatnog roga. Vizantija je odlučila da napadne osmanske brodove takozvanom grčkom vatrom, što je bio upravo vizantijski izum koji je korišćen u pomorskim bitkama. Nažalost, pretpostavlja se da je njihove planove osmanlijama neko odao, pa su oni prilično spremno dočekali napad uz minimalne gubitke, dok je oko 40 mornara tada zarobljeno, pa odmah ubijeno.
A u međuvremenu je nastavljeno i bombardovanje bedema. Još jednom su osmanske snage pokušale napad na taj način i to u toku noći 7. maja, ali u tome nisu uspeli.
Sledeći pokušaj osvajanja bedema je bio pet dana nakon toga, ali ni tada nisu uspeli.
Zatim su krenuli sa kopanjem tunela kako bi na taj način urušili u potpunosti bedeme i ušli u grad. Nažalost, zbog vazalnih obaveza koje su imali, srpski despot Đurađ Branković je bio prinuđen da pošalje rudare da pomognu osmanlijama. Mahom su to bili stanovnici Novog brda, na Kosovu i Metohiji.
Naravno da su Vizantinci kopali takozvane protivtunele, te su tako i odbijali napade. Neke tunele su uspeli da potope na taj način, a u neke su slali vojnike, kako bi ubili kopače.
Dana 23. maja su Vizantinci uspeli da zarobe više kopača tunela, a među njima je bio i jedan osmanski inženjer. Njega su mučili sve dok nisu saznali gde se nalaze još tuneli, posle čega su ih uništili i na taj način osujetili pokušaj upada u grad.
Iako su pojedini saradnici predlagali da se ipak grad preda, odnosno da se napusti, kako bi bila tražena pomoć od zapadnih sila, Konstantin XI Paleoplog je to bez pogovora odbio.
Poslednji put je 23. maja sultan pozvao Vizantiju da se preda, ali je takođe tražio i izuzetno visok danak, za koji je bio siguran da ne može da ga plati. I tu ponudu je Konstantin Dragaš odbio i ostao po tome upamćen, rekavši:
Bože oprosti, da živim kao car bez carstva. Ako moj grad padne, pašću i ja sa njim. Ko god želi da pobegne, neka se spasava kako zna, a ko je spreman da pogleda smrti u oči, za mnom.
Posle toga je sultan bio rešen da na bilo koji način zauzme grad. Odluku o napadu je doneo 26. maja. Sutradan je sultan obnarodovao da su pripreme za napad u jeku, ali i obećao vojnicima da će im biti dozvoljeno da 3 dana nakon osvajanja pljačkaju grad.
U Konstantinopolju su bili svesni nadolazeće opasnosti, pa su se u gradu čula zvona, a kroz grad je išla litija, u kojoj su učestvovali svi, koji nisu bili zauzteti drugim poslovima i to bez obzira koje su vere. Na skupu vojnih zapovednika se obratio i car Konstantin Dragaš rečima:
Postoji vreme kada čovek mora biti spreman da se suoči sa smrću, kada se bori za svoju veru, državu, porodicu ili vladara. Danas, sva četiri razloga su tu. Što je još važnije, moji podanici koji ste potomci Grka i Rimljana, morate nadmašiti svoje pretke. Morate se boriti i žrtvovati sebe bez straha, jer živeli ste u velikom Gradu i sada ćete poginuti braneći ga. Što se mene tiče, ja ću umreti za svoju veru, za svoj grad i za svoj narod.
Zahvalio se i Italijanima, koji su sve vreme ostali uz Vizantiju. Tada se poslednji vizantijski car oprostio od svih, istovremeno ih zamolivši da mu oproste ako im je bilo šta loše učinio.
Tu noć je u crkvi Aja Sofija u Konstantinopolju održana zajednička služba, koju su vršili i pravoslavni sveštenici i katolički, a u crkvu Svete Mudrosti su došli svi, izuzev čuvara bedema. Službi je kratko prisustvovao i car.
Oko pola 2 ujutru, dok je služba u crkvi još uvek trajala, osmanske snage su napale Konstantinopolj.
U prvim borbeniom redovima su bili pljačkaši. Zatim je usledio napad na takozvanim Vlahernskim bedemima, ali je i on odbijen. Treći napad su organizovali janičari, ali su branioci Konstantinopolja ipak uspeli da odbiju taj njihov napad. Međutim usledio je i drugi, kada se na jednoj od kula koje su okruživale Konstantinopolj, zavijorio osmanlijski barjak.
Kapija nazvana Kerkoporta je nepažnjom branioca grada ostala otvorena, što su shvatili upravo pljaškaši, odnosno neredovna vojska. Tako su stigli do bedema i razvili osmanlijske barjake. Kada su Đenovljani to videli, uspeli su da odbiju napad i krenuli da sklone barjake, ali je tada neprijateljski projektil pogodio Đustinijanija i ranio ga. Uspeli su da ga unesu u grad, kako bi mu bila pružena pomoć, ali su Đenovljani to shvatili kao naredbu za povlačenje.
Poslednji vizantijski car, shvativši da je bitka izgubljena, skida sa sebe sva carska znamenja i izdaje naredbu za poslednji juriš.
Ni carevo, ni tela ostalih junaka nikada nisu pronađena, ali se pretpostavlja da su pokopani u masovnim grobnicama.
Kako nikada nije pronađeno carevo telo, iako su osmanlije pokušale da pokažu telo nekog od ratnika kao carevo, to je rasprostranjena legenda, koja veli da car Konstantin XI Paleolog spava pod Znatnim rogom, a da će se, kada Konstantinopolj opet bude u rukama hrišćana, on i probuditi.
Iako je obećao da će im biti dozvoljeno da pljačkaju i uništavaju grad 3 dana i 3 noći, sultan je posle samo 24 časa to zabranio, jer je bio opčinjen veličinom grada. Nažalost, u tih 24 sata je mnogo krvi proteklo ulicama Konstantinopolja, a osmanlijski ratnici nisu samo pljačkali, nego i silovali i ubijali.
Mnogi stanovnici grada su spas probali da pronađu u crkvi Aja Sofija, ali ni to nije sprečilo osmanlije, koji su upali u crkvu i u njoj napravili pokolj. I za taj događaj je vezana još jedna legenda, po kojoj su taj pokolj izbegla samo 2 monada, koji su se sakrili u zid crkve, a izaći će odatle tek kada hrišćani budu opet zauzeli Konstantinopolj.
Kada je sultan ušao u crkvu, naredio je i da bude pretvorena u džamiju. Inače je crkva Svete Mudrosti najviša pravoslavna crkva na svetu u kojoj se trenutno ne vrši liturgija, s obzirom na to da se danas može okarakterisati kao muzej. Odmah iza nje, po visini je hram Svetog Save u Beogradu.
