Jedinstven prirodni fenomen zemljanih kula sa blokovima na vrhu se nalazi na planini Radan, u blizini Kuršumlije.
Ovaj spomenik prirode, koji se nalazi pod zaštitom države je smešten u ataru sela Đake. Od Kuršumlije je udaljena Đavolja varoš oko 30, a od Beograda nešto manje od 300 kilometara.
Prirodni fenomen na jugu Srbije
Ovo prirodno dobro od izuzetnog značaja čine ukupno 202 zemljane kule, a one su raspoređene u dve jaruge, koje nose naziv Paklena i Đavolja jaruga. Između ove dve jaruge se nalazi vododelnica.
Đavolja varoš se prostire na površini od 1.014 hektara, dok je za sada pod zaštitom ukupno 67 hektara, a podnet je zahtev za zaštitu i za ostalo područje.
Od 1959. godine se varoš nalazi pod zaštitom države, a zvanično je prirodnim dobrom od izuzetnog značaja prve kategorije proglašeno 1995. godine.
Sem zemljanih figura po kojima je ovaj spomenik prirode čuven, tu se nalaze i 2 izvora vode, koja je poznata po visokoj kiselosti i značajnom prisustvu minerala.
Visina zemljanih figura se kreće od 2 do 15 metara, a široke su između pola i 3 metra. Osim zemljanih kupa, koje su simbol ovog prirodnog spomenika, posebno mistično deluje okolina, ali i 2 izvora vode, kao i ostaci starih rudnika, te groblja i crkve.
Nastanak zemljanih kupa
Smatra se da su ove figure nastale erozijom, koja traje vekovima unazad. Vrlo sporo se odvija taj proces, pa su i promene na njima, do kojih neosporno dolazi, golim okom vrlo teško uočljive u većini slučajeva.
Zahvaljujući tome što su izgrađene od kamenih blokova, one ne menjaju uglavnom svoj osnovni oblik, već se menja oblik zemlje kojom su obložene.
Iako ovaj prirodni fenomen postoji i na teritoriji drugih zemalja, Đavolja varoš je specifična po najvećem broju kamenih figura na jednoj lokaciji.
Legende o nastanku Đavolje varoši
Nekako je očekivano da se za ovako neobično mesto vezuju mnoge legende. Jedna od njih pominje za prisustvo đavola i vila na ovom prostoru.
Naime, priča kaže da je đavolu bilo dosadno, jer su stanovnici tog sela živeli mirnim i pristojnim životom. Zato je rešio da im pomuti razum, kako bi se zabavio. Pripremio je vodu i dao im mogućnost da piju, a posle toga bi zaboravili da su u rodbinskim odnosima.
Desilo se da su tu vodu bili i dvoje mladih, koji su bili brat i sestra, ali su na to zaboravili zbog đavolje rabote, što bi naš narod rekao.
Bila je planirana svadba…pripremali su se svatovi, uprkos pokušajima vile – zaštitnice sela i čitavog tog područja da tako nešto spreči. Kako nije uspela u tome, pomolila se Bogu i zamolila Ga da joj pomogne da spreči takvu strahotu. Legenda veli da je u tom trenutku počela velika oluja i da su se nebo i zemlja spojili, a svi svatovi i mladenci su bili okamenjeni.
Druga legenda koja se pominje je vezana za đavole, koji su terorisali stanovnike tog područja. Ljudi su trpeli njihovo maltretiranje, sve dok se nije umešao Bog i skamenio ih. Ljudi su se oslobodili na taj način đavola, a nakon što su prenoćili u blizini crkve Svete Petke.
Upravo za tu crkvu je vezan i jedan neobičan običaj. Naime, poznato je da ta Svetiteljka pomaže ljudima u nevolji i bolesti. Zato postoji verovanje da bi trebalo maramom dodirnuti deo tela koji vas boli i da nešto poželite, pa da tu maramu zatim vežete za obližnji stub. Na taj način će, prema verovanju, sve loše ostati baš tu. Tako marame stoje narednih 7 dana, a onda bi ih meštani zakopavali i na taj način činili da sve ono što je loše ode pod zemlju.
Đavolja voda
Izvor vode koje je izuzetno kisela i ima PH vrednost čak 15 se nalazi u blizini zemljanih figura. Voda sa ovog izvora, koji se nalazi u Đavoljoj jaruzi je izuzetno hladna, a sadrži čak 15 grama minerala u litru. Čak 10 puta više nego voda koja može da se pije ima sumpora, gvožđa, bakra, aluminijuma, nikla i bakra.
Postoji i drugi izvor vode, nazvan Crveno vrelo i nalazi se u neposrednoj blizini prvog. Njegova kiselost je znatno manja i iznosi 3,5, a voda ima i manje minerala. Tačnije oko 4,3 miligrama u litru. Voda sa tog izvora se uliva u obližnji potok, koji nosi naziv Žuti. Inače, zbog toga što sadrži gvožđe u značajnoj količini, u jednom delu dolazi i do njegove oksidacije, pa se u jednom delu može primetiti i neobična, crvenkasta boja aluvijalne terase.
Ostaci rudnika
Tokom 13. veka je srpski car Uroš doveo pripadnike plemena Sasa, koji su bili poznati kao odlični rudari.
U blizini zemljanih kupa se nalaz jedno rudarsko okno koje je istraženo. Ulaz je izuzetno uzan, a smatra se da je dužina tog okna oko 800 metara.
Inače, na Radan planini se vadila ruda gvožđe, ali i zlato, aluminijum i srebro.
