Професор доктор Миодраг Мића Стојановић (1934-2020)
„Превише не тугуј у тешкоћама нити се добром превише радуј, јер одлика је доброг човека поднети све“.
(Теогнид, 6.в. пре н.е.)
У Шумадији, у срцу Србије, постоји живописно месташце Мало Крчмаре у којем је, на Огњену Марију, 30. јула 1934. године рођен Миодраг Стојановић, познатији као Мића. У свом родном месту осетио је прву радост живљења, раздрaганост дечје игре, стекао најранија сазнања – како би требало вредно учити и радити и како би требало волети и поштовати своју земљу, породицу, људе и традицију.
Његово основно школовање у Малим Крчмарима протекло је у тешким, несигурним, опасним и гладним годинама Другог светског рата. Сазревајући и обликујући се у таквим околностима, по сопственој жељи и промисли учитељице Кате, уписује тада Прву мушку осморазредну, чувену Крагујевачку гимназију коју завршава 1953. године.
Потом одмах уписује основне студије класичне филологије у Београду и завршава их као запажен студент врсних професора Милоша Н. Ђурића и Милана Будимира 1957. године. Октобра исте године, у првој генерацији постдипломаца Београдског универзитета уписао је постдипломске студије. Радозналог, авантуристичког и истраживачког духа, новембра месеца уписује основне студије археологије на Филозофском факултету у Београду. Паралено са постдипломским студијама, ишао је на теренска ископавања са познатим археологом и историчарем уметности, својим професором Бранком Гавелом. Једно од значајних ископавања и истраживања било је у Аранђеловцу, у пећини Рисовача 1958. године.
Темељно и студиозно је радио на својој магистарској тези Античко наслеђе у `Собранију` Доситеја Обрадовића, коју је одбранио 1962. године и стекао звање магистра филозофских наука. Докторску дисертацију Доситеј и Антика одбранио је 1965. године пред комисијом чији је председник био његов професор, веома цењени лингвист Милан Будимир, који је том приликом изјавио:
Данас смо добили још једног великог човека из Малих Крчмара.
Имао је велику подршку и поштовање својих професора од којих је научио да гради своју научну каријеру лагано, темељно и систематски. У његовом научном раду препознају се три оделита периода: гимназијски, институтски и факултетски.
Упоредо са научним радом, године 1960-70, био је професор латинског језика у IV и V београдској гимназији. Ту је био познатији као Мића Латинац. Школске 1968/69. године држао је предавања из оба класична језика (грчки и латински) студентима историје на Филозофском факултету у Београду.
Године 1971. долази у тек основани Балканолошки институт САНУ, на место научног сарадника, по позиву једног од оснивача и првог директора академика Васе Чубриловића. Ту је стекао сва научна звања. Радио је на пројекту српских и грчких књижевних и културних веза, посебно у области народних умотворина, а то је захтевало знање савременог грчког језика и грчке народне поезије, што је он успешно савладао. У звању научног саветника постаје члан редакције годишњака Balcanica од броја XI (1980) као и њен секретар за бројеве XV-XX (1984-1989). У исто време је и секретар редакције часописа „Народно стваралаштво–Folklor од бројева 39 – 40 до 74 -76.“
Водио је научне пројекте:
– Умотворине балканских народа,
– Српски хајдуци и грчки клефти у историји и књижевности,
– Античке студије код Срба и
– Језичка књижевна повезаност балканских народа.
Сваки од ових пројеката резултирао је неком од публикација: компаративном монографијом Хајдуци и клефти у народном песништву (1984.), која је имала леп одјек у нашој научној литератури и у грчкој науци о књижевности; затим Зборником Античке студије код Срба (1989.) где се враћао студијама класичне филологије, Антологијом новогрчког народног песништва (СКЗ, 1991.) која је добила награду Друштва грчких књижевних преводилаца као најбољи страни превод дела из грчке књижевности за годину 1992/93. У образложењу је посебно наглашен метрички успешно примењен изворни грчки јампски петанестерац. Друго издање ове Антологије носи наслов по песми Мост на Арти која је епско-лирког и драмског карактера и припада паралогама-баладама (2002.). Даље, Студијом о грецизмима у српском језику, саопштењима на балканолошким конгресима и симпозијумима као и расправама публикованим у нашим и међународним часописима: Balcanica, Balkan studies, Cyrillomethodianum…
Своја студијска истраживања вршио је у Бечу, Атини, Солуну, Паризу, Новом Саду, Загребу, Дубровнику, Цавтату. Учествовао је на балканолошким конгресима у Београду, Букурешту и Солуну, као и на више Међународних скупова у Атини, Аргостолију, Загребу, Скопљу, Новом Саду, Делфима, Комотинију, Велестину.
Запажена је и значајна његова улога као члана и оснивача више друшава. Већ 50-тих и 60-тих година прошлог века деловао је у студентским удружењима, преко Секције професора латинског језика, био је један од оснивача нашег струковног Друштва за античке студије (1967.) при Археолошком институту САНУ и члан Управног одбора.
Тих година прави искорак ка Есперанту за који се заинтересовао 1954. године. Свој допринос афирмацији Есперанта даје као дугогодишњи члан у Међународној лиги просветних радника есперантиста и као њен председник за Југославију провео је један мандат. Школске 1962/63. године, у IV београдској гимназији у којој је предавао латински језик у два одељења другог разреда, уз сагласност Наставничког већа, држао је наставу есперанта. Активно је учествовао на есперантским конференцијама (Инсбрук, Локарно), конгресима (Будимпешта 1967, Атина 1976.). На Летњем есперантском универзитету у Атини одржао је предавање на тему Grekaj popolaj kantoj en la traduko serba (Грчке народне песме у српском преводу). Касније је био главни и одговорни уредник есперантског часописа Beograda Verda stelo (Београдска зелена звезда), у коме је публикован низ његових радова на есперанту. У трећем броју овог часописа објављује врло интересантну студију Grekaj kaj latinaj lingvaj elementoj en Esperanto (Грчки и латински елементи у есперанту).
У вишејезичном речнику Полиглота (Београд, 2008.), као један од аутора, обрадио је новогрчке појмове и извршио редакцију старогрчких, латинских и есперантских термина.
Један је од оснивача Друштва српско-грчког пријатељства (1991.) чији је председник био десет година (2001-2010.). Свој изузетан допринос и значај, потврдио је и оснивањем Асоцијације неохелениста „Јоргос Сеферис“ (2003.), да би као први председник осмислио њене циљеве, задатке и програм рада, а све у сврху усмеравања младих филолога грчког језика и књижевности. Био је оснивач и Српског удружења пријатеља Никоса Казанцакиса-аутора романа Грк Зорба.
Посебно интересовање за балканолошке студије на пољу митологије и фолклористике, као и наклоност према свом завичају, учинило је да се професор Стојановић укључи 1996. године у рад Центра за митолошке студије Србије са седиштем у Рачи Крагујевачкој. Од 2000. године је изабрани председник Научног савета и главни и одговорни уредник часописа Митолошки зборник и многих других научних публикација у издању Центра за митолошке студије.
На Филолошки факултет у Београду прешао је школске 1995/96. године у звање редовног професора. Тадашњи декан проф. др Слободан Грубачић поверио му је оснивање Катедре за неохеленске студије (новогрчког језика и књижевности), чији је био први управник. Ту је био познатији као Мића Грк.
У почетку је било тешко уверити нашу и грчку јавност да Катедра заиста постоји. Временом, када су наши студенти прве генерације почели да одлазе на семинаре грчког језика у организацији Универзитета у Патри, постао је јаснији смисао постојања Катедре.
Промоцијом Катедре у атинској палати Арсакион 6. марта 2000. године, угледно просветно педагошко друштво грчке престонице доделило је признање проф. др Миодрагу Стојановићу и лекторки Персефони Поповић за унапређење наставе новогрчког језика и културе на Балкану, а од Атинског универзитета је добијена велика донација чиме је отпочело формирање семинарске библиотеке.
Од 1995. године до 2002. године професор Стојановић је редовни професор за предмете Балканологија и Новогрчки језик и књижевност. Упоредо са наставом, израдом нашег првог Уџбеника савременог грчког језика (1997.) и Грчко-српског речника (1999.), организовао је и два међународна скупа:
- Грчка и српска просвета, са грчким колегама на Демокритовом универзитету у Тракији (Комотини, 1996.), поводом обележавања стогодишњице од излажења истоимене књиге Владана Ђорђевића (1896),
- Рига од Фере и балкански народи (Београд, 1998.), као сећање на двестогодишњицу од страдалничке смрти грчког револуционара на падинама Београдске тврђаве. У контексту устаничког, ослободилачког и просветитељског духа, приређује књигу Рига од Фере и Карађорђе (1999.) у којој се истиче и његов превод Ригиног „Поклича“- песме коју професор Стојановић, према свом истраживању датира у 1803. годину, када је записана и чувена српска будница Доситеја Обрадовића „Востани Сербие“.
У даљем раду на Катедри, основао је и водио Преводилачку радионицу у оквиру које је урађен превод целокупног песничког опуса првог грчког нобеловца за књижевност Јоргоса Сефериса, поводом обележавања стогодишњице од његовог рођења (1900-2000.). Одржана је промоција овог превода у Коларчевој задужбини пред препуном салом и том приликом је одато признање и преводиоцима и професору Стојановићу, који се упустио у тако храбар и изазован посао са својим студентима. Године 2002. превод је добио прву награду Друштва грчких књижевних преводилаца.
У текућој деценији професор Стојановић је добио три значајна признања српске научне и културне јавности. Поводом обележавања десетогодишњице од оснивања Катедре за неохеленске студије (1995-2005.) као и у част њеног првог управника професора доктора Миодрага Стојановића, на Филолошком факултету у Београду приређен је научни скуп и објављен је Зборник радова на тему Неохеленско наслеђе код Срба (2005.). Ушао је у Енциклопедију српског народа. Уврштен је међу личности које су значајно допринеле обликовању друштвеног живота у Србији и које улазе у Српски Who is Who?
Своју научну креативност и жељу, показао је идејом о основању и Катедре за балканологију, али упркос његовој жељи и званичном захтеву, који је упутио Комисији за развој на Филолошком факултету у Београду, та идеја још увек није реализована.
После истакнутог рада на Филолошком факултету у Београду, наставио је своја компаративна проучавања у историји и књижевности балканских народа, првенствено српског и грчког. Проширује их интертекстуалним приступом где текстуалне целине постају разуђеније, а научни резултати далекосежнији. У том контексту пише књигу Поглед са Акропоља (2012.) где се запажају прожимања у српској и грчкој историји, књижевности и култури, са посебним освртом на усмено стваралаштво и његове мотивске подударности.
Последњих десетак година своје даље стваралаштво поново посвећује великом српском просветитељу Доситеју Обрадовићу, узимајући активно учешће у раду Доситејеве Задужбине. Поред тога што је био учесник многих научних скупова и манифестација Задужбине , био је и члан Организационог одбора научног скупа и учесник Међународног научног скупа „Доситеј Обрадовић у српској историји и култури“ (2011.) где је учествовао са темом Доситеј и хришћански црквени оци. Затим је био председник Организационог одбора скупа „Доситеј Обрадовић и верске слободе“ где је објављен и његов рад Доситејево рационалистичко-просветитељско схватање слободе вероисповести.
Поводом књиге професора Стојановића Доситејевим стазама просвештенија одржан је књижевни салон „Код Доситеја“ 10. децембра 2014. године. Ова књига је доситејевска монографија о истакнутој просветитељској делатности Доситеја Обрадовића, о његовим путовањима и школовању, о његовом односу према грчкој и античкој култури као и великом утицају његових идеја на књижевност, народно стваралаштво и савремену мисао. Професор овде износи и податак који је пронашао у вези са годином рођења Доситеја Обрадовића.
Није одустајао од преводилачких активности и као резултат тога преводи и приређује двојезичну књигу Српске песме Косте Пасајаниса (2016.)
Како године одмичу, све више га вуче сећање и подсећање на његове драге професоре и врсне педагоге – Милана Будимира и Милоша Н. Ђурића, што преноси и освежава у књизи Рапсодија српских Хомерида – сећање на чика Мишу.
У књизи Завичајне студије (2018.) поред историјских и културних тема, подсећа на живот и рад појединих личности од пера и науке.
Последњи рад Рукописни записи устаничког Поклича Риге од Фере и Доситејеве буднице Песн на инсурекцију Сербианов објављен је у Зборнику Задужбине са Научног скупа „Век просветитељства у српској култури“(2019.). Промоција је одржана (постхумно) октобра 2020. године у просторијама Задужбине.
На Преображење, 19. августа 2020. године у Београду, професор доктор Миодраг Мића Стојановић нас је изненада заувек напустио. Сви који су га познавали и који су ималу ту срећу да им он буде професор, предавач, памте га као ведрог, духовитог и увек спремног на шалу. Памте га као некога ко је умео са пуно љубави и посвећености, несебично да пренесе своје изузетно,богато и свестрано знање.
У континуитету и аналитички сагледан професоров научни рад (преко 300 библиографских јединица), показује посвећеност, преданост истраживању и педагошким активностима. Показује и многострана поља интересовања за класичну филологију, балканологију, неохеленистику, историју књижевности и преводилаштво. Сва ова интересовања су била једна с другим у вези, било да су указивала на узроке и последице, било да су једна другима била подршка.
У целини сагледано, своје научно и стручно опредељење проф. др Миодраг Мића Стојановић је усмеравао на област античких студија, на хеленско, византијско и неохеленско наслеђе у српској књижевности и култури, као и на компаративне балканолошке студије у области упоредне и народне књижевности, на пољу лаографије-фолклористике и митологије. При томе су превагнуле књижевно-историјске узајамности, токови просветитељства, српско и грчко устаничко песништво, песнички утицаји и прожимања, као и неизоставно преводилаштво.
Биографију саставила: Ивана Павловић (рођена Стојановић)
Фотографије приватна архива
Литература:
- Завичајне студије, др Миодраг Стојановић, Књижевно друштво «Свети Сава», Београд 2018, 241-251.
- Рапсодија српских Хомерида-сећања на чика Мишу, Миодраг Мића Стојановић, Интерпрес, Београд 2017.
- Доситејевим стазама просвештенија, Миодраг Мића Стојановић, Интерпрес, Београд 2014, 162-162.
- Митолошки Зборник 22, Класични филолог проф. др Миодраг Мића Стојановић, Рача 2009.
