Ponikao u gradu Smirna u Maloj Aziji (današnji Izmir) reibetiko (ρεμπέτικο ili ρεμπέτικα) danas spada u grčku tradicionalnu muziku.
Ljudi koji nisu bili ukalupljeni i često se nalazili „sa one strane“ društva su zaslužni za stvaranje ovog muzičkog žanra. U početku je takva muzika imala motive, koji nisu baš bili poželjni, pa i nije mogla da bude opšteprihvaćena. Osim ljubavi i tuge zbog nje, reibetika su pevale i o hašišu i drogi, ali i o prostituciji, a karakteriše ih melanholija i tuga.
Iako se prvo javljanje takvih kompozicija beleži tokom Grčkog rata za nezavisnost, kao muzički žanr reibetiko biva prihvaćen tek od 1947. godine i to najpre zahvaljujući umetniku Manosu Hatzidakisu (Μάνος Χατζιδάκις). Sem njega, reibetiko je za više društvene klase izvodio i Manolis Hjotis (Μανώλης Χιώτης) i upravo njima i možemo zahvaliti što danas uživamo u grčkom bluzu, kako često karakterišu ovaj stil u muzici.
Posebno u periodu Vladavine pukovnika Metaksasa je bilo zabranjeno izvođenje ovih pesama, jer je smatrano društveno neprihvatljivim.
U periodu razvoja ovog muzičkog žanra se izdvajaju 3 desetogodišnje faze: od 1922. kada su prisutni izvorni elementi, karakteristični za Smirnu, od 1932. što se smatra klasičnim periodom u razvoju reibetika i od 1942. godine kada se beleži opšte prihvatanje i širenje reibetika na tlu Grčke.
Markos Vamvarakis (Μάρκος Βαμβακάρης) je prvi grčki umetnik koji je objavio pesme sa motivima reibetika 1932. godine. Sem njega i Hatzidakisa, ovu vrstu muzike su popularizovali i Vasilis Cicanis (Βασίλης Τσιτσάνης), Kostas Kapnisis, Takis Morakis i drugi.
Nikos Skalkotas (Νίκος Σκαλκώτας ) je zaslužan za uvođenje reibetika u simfonijske kompozicije. Prvi koncert sa elementima tog žanra je komponovao 1944. godine.
