Viteštvo u genima

Autor: Samir Lazar Pajazitović

Jedna od najznačajnijih viteških loza u srednjevekovnoj Srbiji bila je loza Mrnjavčevića.

Za vreme vladavine cara Dušana, a posebno njegovog sina, cara Uroša, braća Mrnjavčevići su imali značajnu ulogu u Srpskom carstvu.

Njihove uloge su bile velike, a na to ukazuje dubrovački dokument u kome se navodi da je despot Vukašin 1361. godine bio najuticajniji na dvoru cara Uroša.

Mrnjavčevići u Srpskom carstvu

Car Uroš je despota Vukašina 1365. godine proglasio za kralja, velikog vojvodu Uglješu za despota, a najmlađeg brata, vojvodu Gojka za velikog vojvodu, koji je istovremeno bio i veliki logotef. U vreme cara Uroša su braća Mrnjavčević doživeli najveći uspon, kao naslednici Nemanjića.

Uspon Mrnjavčevića u Srpskom cartsvu smetao je nekim srpskim velikašima, a posebno Lazaru Hrebeljanoviću i Nikoli Altomanoviću. Oni su se protivili širenju poseda kralja Vukašina od Makedonije prema Kosovu. U to vreme kralj Vukašin smatran je prestolonaslednikom cara Uroša V, dok je despot Uglješa po rangu bio treća ličnost u državnoj hijerarhiji Srpskog carstva, a veliki vojvoda Gojko imao je ulogu i velikog carskog kancelara.

Sve veća nesloga među srpskom vlastelom i zavist prema usponu braće Mrnjavčevića, bila je povoljna okolnost za turske osvajače da napadnu despota Uglješu.

Borba protiv Turaka

U situaciji kada su Turci već zauzeli Jedrene, a kada su srpski velikaši nisu odazvali na zajedničku borbu protiv neprijatelja, tada su braća Mrnjavčević sami sa svojom vojskom krenuli u borbu protiv nadmoćne turske vojske, sa težnjom da zauzmu Jedrene i da Turke istisnu sa Balkanskog poluostrva.

U prvom naletu braća Mrnjavčević i njihova vojska su uspeli da poraze tursku vojsku, te da ih proteraju preko reke Marice.

Zadovoljni su bili postignutim uspehom, jer nisu očekivali da će turska vojska uzvratiti trovanjem reke Marice i neočekivanim žestokim napadom na srpsku vojsku. To je iznenadilo komandanta srpske vojske, velikog vojvodu Gojka i njegovu braću Vukašina i Uglješu. Tokom tog žestokog boja su na obe strane zabeleženi veliki gubici. Na srpskoj strani, pored pogibije brojnih vojnika, poginuli su i komandant Gojko i njegov brat Uglješa. Najstariji brat, Vukašin je uspeo na kratko da se spasi, preplivavši na drugu stranu reke Marice. Međutim, ordonas kralja Vukašina, Nikola Arsojević je bio ogorčen porazom srpske vojske, pa je lično ubio kralja Vukašina.

Tako su u Maričkoj bici, u istom danu, 26. septembra 1371. godine, kod mesta Černomena, poginula sva tri brata Mrnjavčevića.

Mesto na kome je srpska vojska izginula zove se srpska pogibija. Poraz srpske vojske na reci Marici bio je velika tragedija za srpsko carstvo.

Uloga Mrnjavčevića

Mrnjavčevići su u XIV veku, u velikom Srspkom carstvu, bili ratnici i vladari, veliki vitezovi, jednom rečju.

U skadarskom katastru su upisani kao plemići, što predstavlja najviši društveni rang.

Govoreći o usponima braće Mrnjavčevića u Srpskom carstvu, kao i o njihovim porazima i tragediji, čuveni vizantolog, Georgije Ostrogorski ih naziva prekinutom dinastijom.

Potomci Mrnjavčevića dugo su se borili protiv turskih osvajača i ugnjetača, a junački su u borama protiv turske vojske i ginuli.

Moja veze sa srpskim vitezovima

Viteštvo najčešće vezujemo za period srednjeg veka…za teške metalne oklope, koje su tadašnji junaci nosili…za mač i koplje. Ali vitezova je bilo i posle, sve do danas, samo što su bitke i oružja drugačija.

Rođen sam u jednoj običnoj islamskoj porodici, od majke i oca tradicionalno vaspitanih. Od malena učen islamskim običajima i vrednostima, koje iz nekog tada nepoznatog razloga nisam mogao da usvojim kao svoje.

Nikada mi ništa od toga nije bilo blisko.

Uvek sam se više radovao pravoslavnim praznicima, nego islamskim. Još od osnovne škole više mi je prijao boravak u crkvama i manastirima, nego u džamijama. Sam boravak u crkvi donosio mi je osećaj blagostanja i nekog čudnog mira, dok sam prema džamiji osećao ravnodušnost. Vremenom sam prestao da ih posećujem i sve više sam počeo da čitam o pravoslavlju.

Sa godinama sam počeo da osećam potrebu da saznam nešto više o svom poreklu, jer mi moja bliža rodbina o tome nije pričala. U mojoj familiji to je bila tema koju su svi izbegavali.

Počelo je traganje i borba, prvenstveno sa samim sobom.

Pitao sam se da li treba da ostavim stvari onakve kakve jesu ili da pokušam da saznam nešto više o svojim korenima.

Već na početku puta došlo je do zastoja, jer informacija je bilo malo. Žarko sam želeo da saznam što više…da objasnim sebi zašto sam drugačiji, a u isto vreme, plašio sam se onoga što mogu saznati o sebi i svojima.

A onda sam saznao…

Kažu ljudi da kada nešto želiš, do toga i dođeš. Tako, posle mnogo neuspeha i nekoliko odustajanja od potrage, sreća mi se osmehnula.

U novinama je izašao članak o poreklu nekih poznatih ljudi iz moje porodice. U tom članku se navodi da su oni poreklom Mrnjavčevići. Pročitavši to, dobio sam novi podstrek da nastavim sa već davno započetim traganjem.

Počeo sam od detalja koji su bili navedeni u članku. Lagano se klupko odmotavalo.

Napokon sam našao lozu Mrnjavčevića i informaciju, koja je kod mene probudila lavinu osećanja.

Informacija je glasila da je deo Mrnjavčevića, sada naslednika sa prezimenom Ganić, naselili deo oko Novog Pazara, gde su rođeni moji deda i baba.

Vraćanje veri pradedovskoj

Odmah nakon tog saznanja, osetio sam ogromnu potrebu da ispravim veliku nepravdu, koja je učinjena mojoj familiji i da vratim veru pravoslavnu, koja je uzeta poturčavanjem ostatka Mrnjavčevića.

Tih dana sam boravio u Vrbasu i osetio sam potrebu da o toj svojoj odluci popričam sa nekim, ko bi mogao da me razume.

Smatrao sam da je razgovor sa sveštenikom licem u lice jedina mogućnost.

Nedelju dana kasnije, rešio sam da se preksrtim, tačnije da primim nazad veru pravoslavnu. Tada sam uzeo ime Lazar. Istim putem je krenuo i moj brat, koji je nedelju dana posle mog krštenja isto primio nazad veru pravoslavnu i sada se zove Đorđe.

Napokon sam osetio istinsku sreću i da ja tu pripadam.

Naravno, tada kreće misija koja traje i biće nastavljena vekovima nadalje, nadam se.

Dok sam ovo pisao, razmišljao sam o mom celokupnom životnom putu i sećajući se nekih situacija, u kojima sam odreagovao baš što bi se reklo viteški, shvatio sam da iako je put težak i trnovit, napokon ima smisao. Samim tim sam i osetio potrebu da kroz buduće delovanje i učešće bar malo smirim duhove prošlosti i da mojim precima osvetlam obraz.

Neizmerno sam radostan što sam baš ja potomak istinskih vitezova i velikih junaka.

Ponosam sam što je taj viteški gen toliko jak, da i posle nekoliko vekova nastavlja da živi i što sam voljom Božjom pronašao svoj viteški put.

Da sve bude još interesantnije, posetio sam i mesto Ormenio, nadomak polja na kome se odigrala Marička bitka. Prošle godine sam uspeo i da tamo prvi put odvedem zvaničnu delegaciju iz Srbije, predstavnike Građanske stranke Grka Srbije. Svi zajedno smo prisustvovali pomenu, koji naša grčka braća organizuju onako kako treba. Službu je držao atinski mitropolit…bio je prisutan i gradonačelnik obližnjeg mesta Evros…profesor istorije u gimnaziji u Evrosu je održao dugačak govor o Mrnjavčevićima, caru Dušanu i Maričkoj bici. Bilo je gotovo neverovatno sve to doživeti i shvatiti u kojoj meri Grci cene sećanje na ovu bitku. Pokazali su nami polje na kome se odigrala ova bitka…pričali su nam i o tome kako su meštani pronalazili razne predmete iz prošlosti na tom mestu. Za mene je bio veliki uspeh što sam konačno otišao tamo, gde su moji davni preci stradali za svoju zemlju.