Putevima predaka – Albanska golgota, 100 godina kasnije

U želji da prođu putem, kojim su pre tačno 100 godina prolazili srpski vojnici, mladi članovi ekspedicije Albanska golgota, 100 godina kasnije su želeli da na taj način ukažu na hrabrost svojih predaka i tragičnost njihovog stradanja.

Albanska golgota

Povlačenje srpske vojske i mnogih civila u zimu 1915 – 16. godine je jedan od najtragičnijih događaja u istoriji Srbije. Poznat je pod nazivom Albanska golgota, jer se srpski živalj hrabro borio da prođe zavejane planinske predele Albanije i Crne Gore, kako bi stigao do Krfa u Grčkoj, odnosno Bizerte u Tunisu.

U decembru 1914. godine, a pošto je srpska vojska izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, nije bilo nekih značajnih događaja. Nažalost, 6. oktobra 1915. godine je pokrenuta invazija na Kraljevinu Srbiju od strane centralnih sila. Iako su se hrabri srpski vojnici borili do poslednje kapi krvi, polovinom oktobra 1915. su 11. nemačka armija i Austrougarska balkanska vojska uspele da zauzmu Beograd, Požarevac, Smederevo i Golubac. Sve to je dovelo do potrebe za povlačenjem srpske vojske ka južnom delu Srbije.

Mada nisu zvanično objavile rat, bugarske trupe su 15. oktobra 1915. godine uspele da određene jedinice srpske vojske poraze i tako su zauzele prostor, koji se nalazi u neposrednoj blizini Vranja, u dolini Južne Morave.

Samo sedam dana je bilo potrebno da budu zauzeti Štip, Kumanovo i Skoplje i tako je bila sprečena mogućnost povlačenja ka grčkoj granici, odnosno gradu Solunu.

Sve do početka novembra su se članovi srpske vojske povlačili ka jugu zemlje. To je dovelo do potpuno bezizlaznog trenutka na području Kosova i Metohije.

Jedini cilj koji su nemačka, austrougarska i bugarska vojska u tom trenutku imale jeste da srpska vojska bude potpuno uništena.

Vojvoda Živojin Mišić je predlagao da bude izvršen protivudar, ali do toga nije došlo. Vladajući vrh Kraljevine Srbije je doneo odluku da vojska i civili krenu u povlačenje preko Albanije i Crne Gore.

Početak Albanske golgote

Ostao je zabeležen telegram Nikole Pašića, tada predsednika Vlade, koji je upućen savezničkoj komandi i glasi:

Srbija iako se našla u teškom položaju, iako još može doći u gori položaj, rešena je da ide do kraja u borbi protiv zavojevača. Odana i verna uz svoje saveznike izdržaće ceo rat, koji će završiti porazom neprijatelja.

Takođe, istorijski podaci navode da je kralj Petar Prvi Karađorđević, zajedno sa pomenutim predsednikom i ostalim članovima Vlade otišao u crkvu. Interesantno je da je upravo Nikola Pašić, na brojna pitanja okupljenog naroda o tome šta će se dogoditi, dao vrlo neoptimističan odgovor:

Narode ne bojte se, dobro biti neće!

Predsednik albanske Vlade, Esad paša se tada stavio na stranu saveznika Srbije, odnosno Rusije, Italije, Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva i sa srpskom Vladom postigao sporazum o prelasku srpske vojske preko Albanije.

Iz Prizrena, prema Skadru i dalje Lješu je 26. novembra 1915. godine krenuo jedan deo srpskog življa. Osim kralja i članova Vlade, tu su bili i članovi diplomatskog kora.

Takođe iz Prizrena, četiri dana kasnije je krenula druga kolona i to preko Elbasana i Tirane.

Glavnina vojske i ostala armija je krenula trećim putem iz Peći, a preko Andrijevice, Podgorice i Skadra.

Zvanično je srpska vojska 3. decembra krenula put Crne Gore, odnosno Albanije. S obzirom na to da su vremenske prilike bile izuzetno nepovoljne, vojska i narod su se otežano kretali.

Uzevši u obzir da je bilo Albanaca, koji zvanično nisu priznavali kao predsednika albanske Vlade Esad pašu, neretko se događalo da su oni napadali namučenu srpsku vojsku i civile.

Kako pokazuju zvanični podaci, više od 70 000 ljudi od početka povlačenja je stradalo tokom Albanske golgote. Zvanično je tek nešto više od 50 000 ljudi uspelo da pređe Albaniju, a oko 90 000 njih Crnu Goru.

Nažalost, saveznici se nisu pokazali baš kao pravi saveznici, izuzev Rusije. Njihova pomoć nije bila dobro organizovana, pa je to čak išlo dotle da je italijanska Vlada naložila da srpskoj vojsci bude zabranjen prelaz preko reke Škumba u Albaniji, jer bi tamo mogla da se sukobi sa italijanskom vojskom.

Naravno, pred ruskim poslanikom u Rimu je stvar donekle rešena u srpsku korist, a primarno zahvaljujući angažovanju ruskog cara Nikolaja Drugog Aleksandroviča Romanova.

Završetak Albanske golgote

Ako možemo tako da kažemo, Albanska golgota je završena 28. januara 1916. godine, odnosno 15. februara iste godine, kada su svi preživeli srpski vojnici i civili bili iskrcani na ostrvo Krf u Grčkoj, odnosno u luku Bizertu u Tunisu.

Ukupno je oko 135 000 Srba spas našlo na grčkom ostrvu, a oko 10 000 njih na teritoriji Tunisa.

U pristaništu u mestu Guvija na Krfu, koje se nalazi severno oko 6 kilometara udaljenosti od glavnog grada, su se iskrcali srpski vojnici i narod. Na tom mestu i danas postoji spomen ploča, a Krf je za Srbe postao Ostrvo spasa.

Iako nisu bili uopšte povoljni uslovi za namučenu srpsku vojsku i civile, ostalo je zabeleženo da su se meštani maksimalno trudili da im sve te muke olakšaju.

Nažalost, puno je Srba stradalo, a oni koji nisu mogli da budu sahranjeni na ostrvu Vido, nadomak Krfa, su sahranjeni u Jonskom moru. A taj deo mora oko ostrva Krfa je poznat kao Plava grobnica, po čuvenoj pesmi srpskog pesnika Milutina Bojića.

Narednih 50 godina su stanovnici ostrva Krf u tom području čuvali sećanje na stradale srpske vojnike, pa je ostalo zabeleženo da u tom delu mora oni nisu išli u ribolov.

Smatra se da je Albanska golgota najveći egzodus Srba u istoriji.

Zvanični izveštaj pokazuje da je blizu 245 000 ljudi tada stradalo, a izveštaj je sastavio tadašnji general Božidar Terzić.

Albanska golgota, 100 godina kasnije

Da bi makar na taj načini odali poštovanje svim stradalima, ali i preživelima, mladi srpski planinari su upravo na stogodišnjicu Albanske golgote da u isto vreme prođu istim putem kao i njihovi preci.

Kako je navedeno na njihovom zvaničnom sajtu, to je bilo svojevrsno hodočašće u slavu velikih predaka.

Bilo je pet članova ove svojevrsne rodoljubive ekspedicije, a osnivač ideje o planinarskoj ekspediciji Albanska golgota 100 godina kasnije je Marko Marković. Sem njega, učestvovali su i Marko Nikolić, Nemanja Nešković i Siniša Vujić, kao i Nenad Mitrović.

Budući da su to učinili čista srca, bez želje da se eksponiraju, ovaj njihov podvig nije naročito medijski propraćen. Zato i na ovaj način mi njima odajemo priznanje zbog hrabrosti da prođu celokupnom putem Albanske golgote u istom periodu godine kao i pre 100 godina srpska vojska i narod. Time su zaista uspeli da odaju počast svim našim precima.

Autor naslovne i fotografija u tekstu Nemanja Nešković