Kraj marta ne tako davne 1999. godine je među mnogim Atinjanima, ali i ostalim Grcima ostao zapamćen po najmasovnijim demonstracijama… Ali nisu to bile tek neke demonstracije! Bio je to revolt grčkog naroda protiv sile koja je napala, njima bratsku zemlju… Bio je to tada jedini način da Grci dokažu i pokažu još jednom da Srbe zaista smatraju svojom braćom…
Ostao je upamćen govor čuvenog grčkog kompozitora, Mikisa Teodorakisa tom prilikom, koji svakom Srbinu kada gleda taj video mora naterati suze na oči i zbog ponosa i zbog činjenice da je ceo jedan narod bio tu da se usprotivi, onako kako je jedino u tom trenutku mogao.
Ne pričamo ovde o politici i činjenici da je Republika Grčka bila članica NATO alijanse, te da je baš zbog toga bila u obavezi da čini neke stvari, sa kojima ama baš nijedan Grk nije bio saglasan. Politika je nešto drugo… mi ovde govorimo o običnim ljudima, koji su slušali velikog Teodorakisa tada.
A on je, između ostalog rekao:
Juče u Vašingtonu, Ujedinjene nacije potpisale su smrtnu presudu! Potpisano je ubistvo međunarodnog prava! Juče je u Vašingtonu, potpisan je zakon džungle i pravo jačeg… a zatim, pored ostalog dodao: Mi Grci, moramo biti ponosni jer smo jedini koji ujedinjeni i posvećeni kažemo NE varvarizmu! Mi stojimo pored žrtava, naše srpske braće i želimo da naša pesma nadjača zvuk svirena koje plaču i fijuk raketa! Beograde, danas pevamo za tebe! Hajde da svi zajedno glasno pevamo da nas čuju! Mi smo uz vas! Budite hrabri! Pravda je na vašoj strani, a pravda na kraju uvek pobedi!
Bili su tu, pored čuvenog Mikisa i mnogi drugi grčki umetnici… neki manje, neki više poznati među Srbima, ali bili su i oni obični ljudi, koji su imali potrebu da makar tako pokažu svojoj pravoslavnoj srpskoj braći da su uz njih.
Grci protiv bombardovanja Srbije
Ipak, u Srbiji se nije baš mnogo obraćala pažnja na to… barem u medijima nije, ali srećom, istina uvek ugleda svetlost dana… pre ili kasnije.
Tako su vremenom Srbi mogli da saznaju i za podatak da je grčki fudbalski klub AEK predložio da baš u toku bombardovanja bude odigrana prijateljska utakmica sa beogradskim klubom Partizan i to gde drugo, nego u Beogradu, koji je, kao i mnogi drugi gradovi bio meta NATO zločinaca.
Takođe postoji podatak i da je u to doba Grčka pravoslavna crkva, donirala čak 30 hiljada dolara pomoći Srpskoj pravoslavnoj crkvi, na čijem je čelu u to doba bio blaženopočivši patrijarh srpski gospodin Pavle. Više o tim, ne tako često objavljivanim informacijama, možete pročitati na LINKU
Zvanični podaci navode da je bombardovanje Srbije od strane snaga NATO alijanse trajalo od 24. marta, pa sve do 10. juna 1999. godine. Iako Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija nije dao zvanično odobrenje za tu intervenciju, tog 24. marta 1999. godine su prvi put bombardovani brojni „vojni“ ciljevi na teritoriji Republike Srbije, ali i današnje Crne Gore.
Bilo je ukupno 19 zemalja u NATO alijansi, ali neke od njih nisu direktno učestvovale. Među njima i Grčka… Međutim, te zemlje su morale da ispoštuju obaveze prema Savezu… upravo to je ono što se neretko potencira, kada se pomene da su Grci bili protiv bombardovanja Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije. Naravno da nećemo ulaziti ovom prilikom u to, jer je to predmet razgovora za nekog drugog…
Kad smo već kod slaganja i neslaganja grčkog naroda sa tada zvaničnom politikom zemlje, ne možemo a da se ne osvrnemo i na priču, koja sasvim jasno pokazuje koliko su Grci, zapravo zaista naklonjeni narodu Srbije i u kojoj meri ga osećaju bratskim. Priča nas vodi na ostrvo Krf i njegove hrabre meštane, a više informacija o tome kako su reagovali kada su pomislili da će Srbija biti napadnuta sa njihovog ostrva, možete pročitati OVDE
“Kao pravoslavac ne mogu da učestvujem u napadu na bratski narod”
Rečenicu na koju je bio ponosan svaki Grk tada i za navek, ali i svaki Srbin, izgovorio je kapetan grčke mornarice, gospodin Marinos Ricudis.
Priča koja je, na svu sreću, sada već gotovo svakom Srbinu poznata, je počela baš u to vreme, kada je Grčka morala da ispoštuje obaveze, te kao članica NATO alijanse šalje vojni brod „Temistokle“ u Jadran. Kapetan tog broda i ugledni član Grčke ratne mornarice bio je gospodin Ricudis, koji je kao i mnogi njegovi preci i savremenici, na primeru pokazao i dokazao da poštuje bratski pravoslavni narod. Iako mnogi članovi posade nisu bili saglasni sa odlukom zvanične Vlade, krenuli su, ali je ovaj Čovek ipak doneo potpuno drugačiju odluku… Taj vojni brod je, zahvaljujući hrabrosti kapetana, vraćen u atinsku luku Pirej… Vrlo brzo je obavestio ne samo svoje pretpostavljene, nego i arhiepiskopa Hristodulosa, koji je u to doba bio vrhovni poglavar Grčke pravoslavne crkve, a mnogi Grci su došli u Pirej, kako bi podržali hrabrog kapetana.
Ipak, i pored otvorene podrške skoro svakog Grka, kapetan Marinos Ricudis je nakon dugotrajnih sudskih sporova proglašen krivim, te raščinjen i uslovno kažnjen zatvorom. Iako je pokušao da pred sudovima dokaže svoju nevinost, to nije uspeo, ali je zato njegova nevinost dokazana pred mnogo višim sudom… ljudskim i božanskim.
Kako se Srbija odužila kapetanu Ricudisu?
Vest o hrabrom činu grčkog kapetana nije bila naročito često plasirana u srpskim medijima u to doba, ali srećom, kao i za mnoga druga hrabra dela naroda Grčke, o kojima možete više pročitati na sajtu Grčki kutak, tako se i za ovo herojstvo jednog Čoveka čulo i u Srbiji.
Mada u početku nije prihvatio odlikovanje, koje mu je u ime Republike Srbije ponudila srpska ambasada u Atini, grčki kapetan Marinos Ricudis je 23. januara 2018. godine prisustvovao svečanosti u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, a kojom prilikom mu je uručen orden Svetog cara Konstantina. Kako stoji u obrazloženju, na zvaničnom sajtu Srpske pravoslavne crkve, orden je dobio „za njegovo istrajno svedočenje Hrista Vaskrsloga i detalno ispovedanje pravoslavne vere, naročito pokazano njegovom žrtvenom ljubavlju prema bratskom srpskom narodu, odbijajući da učestvuje u NATO bombardovanju Srbije 1999. godine“.
Zabeleženo je da je gospodin Ricudis, pored ostalog tom prilikom rekao: Na ovom svetom časnom mestu, očima ispunjenim suzama radosti, uznosim nadu u ime Gospoda našeg Isusa Hrista da nećete biti sami u svojoj borbi i da će svagda uz vas biti hrabri ljudi iz celog sveta, koji će se žrtvovati i biti sa vama i u radosti i u iskušenjima… A svoje izlaganje je završio rečima: I dalje smatram da nisam dostojan ovakve časti koju ste mi ukazali. Tu čast upućujem vašem narodu, jer njemu prvome pripadaju sve nagrade i najznačajnija odlikovanja.
Odužili su se ovom velikom Čoveku i članovi Građanske stranke Grka Srbije, koji su baš na njegov rođendan poklonili mural u Beogradu.
